Пијаниста Миливоје Вељић

Posted on 19 November 2019   News

МИЛИВОЈЕ ВЕЉИЋ, ПИЈАНИСТА БАРЗОЈ БАЛАДЕ

Данас имам задовољство да вам представим једног младог пијанисту са којим сам сарађивала на новом ВебМетрополис пројекту, који је не само леп но и изузетно занимљив из више разлога. Најпре добродошли у ВебМетрополис Миливоје.

Реците ми како неко тако млад може бити професор на факултету? Чиста знатижеља, наравно.

За ангажман на факултету пресудно је професионално искуство, не године старости, а на том пољу можда и нисам толико млад – чињеница је да сам музици и свирању клавира посвећен константно у протеклих двадесет пет година, дакле четврт века.

Ипак, сматрам да сам посебно привилегован што сам добио шансу да радим у високом школству са највећим талентима наше земље. Имао сам срећу да су ми се указивале дивне прилике у кључним годинама мог музичког развоја, у којима сам као музичар сазревао, формирао се и осамостаљивао. Наравно да је то директна последица мог залагања и да ништа није дошло случајно нити незаслужено.

Међутим, иако у томе има мојих заслуга, не могу да не напоменем да су веће заслуге оних који су ми ту прилику пружили и указали ми своје поверење. На томе ћу увек бити захвалан колегама са факултета, а посебно професору Китановском. Благословен сам што радим посао са кога се, најчешће, кући враћам певајући.

Како сте стигли да баш изаберете клавир?

Био је то необичан стицај околности. Једног дана је у нашу кућу дошао клавир-штимер да сервисира клавир моје сестре, која је такође пијанисткиња. Мене, дечака, фасцинирао је његов необичан и уредно сложен алат у коферу од којег нисам могао да се одвојим.

Истог момента сам пожелео да постанем клавир-штимер и већ смо се договорили да ћу бити његов ученик. Али, објаснио ми је, да бих постао клавир-штимер морам претходно да знам да свирам клавир, што је значило да морам да се упишем у музичку школу.

Ето, то је био мој први мотив. Чак смо нас двојица стигли до телевизије, посвећена нам је једна епизода емисије о старим занатима и у њој сам представљен као његов наследник.

ЗАЉУБЉИВАЊЕ У КЛАВИР

Међутим, убрзо сам у музичкој школи добио да свирам комаде у чију сам се музику заљубио, а са тиме су дошли и први пијанистички успеси. Некако се природно наметнуло да би требало да наставим даље и да ће свирање клавира бити мој позив, па на Ваше питање могу да одговорим и констатацијом да је клавир изабрао мене, а не обрнуто. Мада, у средњој школи сам донео једну одлуку која је била само моја, која ће се испоставити важном и, можда, дефинитивном.

Пролазио сам кроз кризни период и носио се мишљу да одустанем, али сам увек, па и тада, био “у добрим рукама” – моја професорка клавира је била изванредан педагог и маестрално се поставила у тој ситуацији. Навела ме је да добро размислим, да пронађем нову мотивацију и, испоставиће се, да донесем животну одлуку. Она је коначно трасирала мој пут, а прве и важне етапе на њему прошли смо удруженим снагама.

Колико је данас то ваше занимање “исплативо”? Шта вас наводи да се са толико жара, са толико љубави бавите музиком као свакодневним послом? Одакле црпите мотивацију?

Нажалост, иако имамо ретку част и привилегију да будемо савременици неколико бравурозних пијаниста који су уметност свирања клавира подигли на један, у историјским оквирима, нови и виши ниво, златно доба пијанизма је прошло, у смислу његовог друштвеног значаја, популарности, а самим тим и “исплативости”.

Не могу да замислим како то променити у времену у којем популарна, најчешће “ријалити” култура, уређује програме масовних медија. Да се разумемо, неколицина најзвучнијих светских пијанистичких имена ће и у нашем времену бити имућни. Али, глобално гледано, пијанизам данас опстаје у маленим оазама, најчешће везаним за музичке академије, школе, фестивале и такмичења.

Сваког дана је све већи број изузетно даровитих уметника који су приморани да одустану од уметности, квалитетне музике, па чак и педагогије и да, без обзира на своје високо образовање, проналазе алтернативне изворе финансирања. То је злочин модерног доба према квалитетном појединцу којем није омогућено да се бави ониме што најбоље уме да ради и за шта се, на крају крајева, школовао. У таквим околностима јасно је да могу да будем пресрећан што сам у прилици да се у потпуности издржавам само од свог занимања. Али, то није једини нити најважнији мотив због којег се посвећено бавим својим позивом. То јесте срећан и испуњен живот, али је у материјалном смислу скроман.

Да ми је материјално било једино важно, сигурно бих се бавио нечим другим. Музика и уметност су категорије које су драматично изнад ових профаних релација које смо управо споменули, што ја не могу да игноришем нити да се о то оглушим. То не може да разуме неко кога није, бар на тренутак, пецнула “света ватра” надахнућа. Када Вас, у апсолутној лепоти музике, понесе тај талас инспирације – осећате се тако живим. Можда сада говорим о нечему езотеричном и метафизичком, али верујте, уопште не покушавам да се изражавам поетично, нити уображавам, док говорим о овом врло конкретном доживљају – искуству у којем док стварате све друго нестаје!

ДОК СТВАРАТЕ СВЕ ДРУГО НЕСТАЈЕ

Драго ми је што сте препознали жар у мојој свакодневици, у нечему што би по увреженом веровању морало да постане досадна рутина. Страст уметника извођача не сме да буде резервисана само за подијум и сцену. Напротив, репродуктивни уметник на подијуму проводи тек промил времена у односу на време које је утрошио на поменуту свакодневну рутину, у којој је самостално вежбао и/или пробао са колегама. Суштински је важно да тај процес прерасте у нешто узбудљиво креативно, да се током њега заиграте, изгубите…

Инструмент онда постане медиј преко кога се изражавате, а уједно и полигон на којем можете бескрајно да експериментишете и чак спознајете самога себе. То је моја инспирација. Моја молитва и медитација. Зато не жалим труда.

Када смо се упознали преко Марка Калајановића, оперског певача, који је такође у овом пројекту, нисам ни слутила да ћете се без устезања упустити у овако комплексан пројекат. Реците ми искрено шта сте помислили када сте видели паритуру, када сте прочитали целу причу? Да ли сте виђали и раније овакав приступ уметника свом делу? Мислим на представљање партитуре, објашњења, фотографије које су такође пропратиле све?

Најпре ме је Марко у телефонском разговору замолио да простудирам ноте композиције која је посвећена руским хртовима – барзојима и да дам своју процену, што је мени звучало помало блесаво и симпатично, па смо се смејали. Међутим, не би било први пут да ме клавир доведе у ситуацију да радим нешто неуобичајено, а знао сам да је Марко сурово строг и одговоран професионалац, па сам сачекао партитуру.

Када сам је отворио, изненадио сам се озбиљношћу и сложеношћу нотног текста. Није то била некаква пријемчива и певљива песмичица о љубимцима, како сам у први мах замислио, већ формално комплексно дело, са мноштвом мотива и трајањем од близу 20 минута. Примера ради, неки концерти Хајдна, Моцарта, Листа или Равела трају тек нешто дуже.

Већ на први поглед било је јасно да је композиција технички захтевна, и за певача и за пијанисту, да дело изискује дуг период припреме за извођење, како самосталног рада, тако и заједничких проба.

Сам текстуални и сликовни увод композитора нису нешто неуобичајено; врло често композитори воле да поделе са извођачима и те неке “ванмузичке” податке. У овом конкретном случају, то је само скратило мој уметничко-истраживачки рад. Најважније закључке извео бих и на основу самог нотног текста: да су барзоји много више од расе паса, да су изданак фантастичне и непоновљиве културе Царске Русије и симбол њене аристократије, као и да се пред мојим очима налази епска ода посвећена управо тој култури која је, истовремено, једна врло лирична и дубоко интимна посвета композитора упућена његовим верним и отменим четвороножним животним сапутницима, племенитог порекла. Додуше, била је ту и информација да су се уметници којима је дело посвећено прихватали обавезе да га премијерно изведу, да су тражили дуге рокове за реализацију, да су мењали партнере – да би, напослетку, ипак одустали.

БАРЗОЈ КАО ФАНТАСТИЧНА И НЕПОНОВЉИВА КУЛТУРА

Код нас се каже: “Није коме је речено, но коме је суђено”. Како сте ви видели ову композицију. Дочарајте нам је преко ваших утисака, молим вас.

Видео сам је у многим њеним слојевима, којих има поприлично. Музички језик се темељи на позно-романтичарској традицији, али то је само база која подсећа на, рецимо, хармонски језик Рахмањинова и Мусоргског. Преко тога чује се одјек северне Европе у музичким фразама, нордијски призвук у вокалној деоници, ту су и неки врло интересантно стилизовани фрагменти у маниру џез музицирања.

Временом сам научио да препознајем и оригиналне Роханове обрасце, којих има у мелодијским скоковима, а нарочито у ритмичким варирањима. Даље, изражена је програмност композиције – она почиње наративним делом у којем слика пределе Русије, представља суживот људи и барзоја, а заправо говори о циклусу у којем се живот и смрт смењују у непрекидном маршу.

Сусрет ове две реалности најочигледнији је у драматичној сцени лова. Присутно је и тонско сликање, с времена на време чују се звона православних храмова, хук ветра, пиштаљка која означава почетак лова, топот коња и паса, певушење ловца у повратку кући…

Допали су ми се стихови у којима је аутор открио своју филозофију живота. Неколико пута фокус се враћа на жртву лова, у овом случају вука. То су најдирљивији тактови, у којима се жртви одаје почаст молитвом за њену душу.

ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА И ДУШЕ

Како сте и зашто имали тај да кажем храбар приступ. Неко је и одустао, небитно из којих разлога. Шта је то било тешко, или боље, у чему је био изазов?

Било је неколико фактора који су пресудно утицали на моју одлучност.

Прво, ово је била авантура у коју је требало да се упустим са Марком, мојим другаром, колегом, побратимом. Нас двојица нисмо много професионално сарађивали, али у тим ретким ситуацијама то би по правилу било посебно и незаборавно искуство.

Просто, наши сензибилитети и енергије су тако компатибилни да успевамо да извучемо максимум један из другога. Дан-данас узалудно покушавам да поновим нешто што је давно са Марком на подијуму просто само “изашло”.

Друго, ова композиција је надахнута једном духовношћу коју сматрам блиском, познатом, дубоко православном.

Такође, то је искрено, непосредно и отворено писмо аутора, преко кога сам се сусрео и упознао са неким цртама личности Рохана ван Клустера, према којој сам почео да гајим симпатије и поштовање.

Треће, од продуцента пројекта смо добили најбоље могуће услове; нисмо ограничени никаквим роковима, оптерећујућим захтевима, током реализације је беспоговорно удовољавано свим потребама које би се у међувремену указале, а уговор који смо потписали је најпрофесионалнији документ тог типа који сам икада имао прилику да парафирам.

Технички изазови су свакако били наглашено највећи, али свакако нису несавладиви. Такође, били су присутни са разлогом, оправдано, а не због шупљег виртуозитета.

Као што рекох, било је неопходно потпуно се посветити композицији у неком дужем временском периоду.

Певач у старту мора да има екстремно широк распон гласа и да се избори са компликованим мелодијским обрасцима, док се пијанистички парт на неким деловима црнео од нота које је било потребно “похватати” и одсвирати.

Али за мене је од техничког већи изазов био да не погрешимо у тумачењу и у конципирању извођења.

Утолико је било лакше да промашимо јер нисмо имали прилике да чујемо снимак неке друге Роханове композиције, коју бисмо искористили као узор.

Било је узбудљиво снимати у Београду, док су у Холандији уживо пратили дешавања из студија. Када нам је стигла порука захвалности и подршке од Рохана и његове драге супруге Анк, што је уједно била и потврда да смо на правом путу, осетио сам олакшање и радост, јер ми је истински стало да сви учесници пројекта коначним снимком буду задовољни и да тако свету, без икаквих задршки, можемо да представимо наше заједничко чедо – “Барзој баладу”.

Када сте видели партитуру, када сте сели да се удубљујете у њу, како сте организовали рад? Тај део посла обично је потпуно непознат публици, али он је драгоцен, то “прво читање”, питања која се постављају, не само техничке природе, но када крене звук, који онда добија облик, добија форму, пуноћу и полако живот, када се запитате да ли је аутор то баш тако мислио. Реците нам мало о том путовању кроз ноте заједно са Марком Калајановичем, и један ћемо мали део са пробе од петнаестак секунди да понудимо публици да осети атмосферу.

На “Балади” сам почео свакодневно да радим нека два месеца пре почетка заједничких проба, односно два и по месеца пре уласка у студио. Најпре сам на клавиру снимио “скицу” композиције коју сам послао Марку, на којој сам одсвирао само вокалну линију уз редуковану хармонску пратњу.

Потом сам се посветио клавирској деоници. Рохан није уписао све одреднице у партитуру, што је и навео у свом уводу, јер је рачунао да ће извођачи којима је дело наменио тачно знати шта им је чинити. Зато сам морао да експериментишем и сам пронађем нека решења.

Ноте сам носио свуда са собом; студирао сам их код своје куће, на Факултету или у Народном позоришту, у којем сам био ангажован, када год би се указао неки међупростор у распореду. Мој рад се тада највише сводио на бесконачна понављања сваког фрагмента композиције, током којих бих упознавао и усвајао слојеве клавирске фактуре, па увежбавао да музички ток не запиње.

Када ми то услови допуштају држим се старе добре препоруке великога Франца Листа да када год мислим да вежбам споро успорим још више. То је сада био случај, дао сам себи времена у тој фази, након које ме је чекало “подизање” темпа, што је такође потрајало с обзиром на трајање композиције.

Када ми се Марко придружио, током првих проба сам био корепетитор, задужен да му помогнем да савлада своју деоницу, а како смо у томе напредовали спонтано сам поново постајао пијаниста и партнер у камерном музицирању.

КАД ГОД МИСЛИШ ДА ВЕЖБАШ СПОРО, УСПОРИ ЈОШ ВИШЕ

Нас двојица бисмо почели сваку пробу уз шољицу кафе и чашицу ракије, увек у добром расположењу и радили док неко од нас не посрне, не гледајући на сат. У тој фази буде, уобичајено, доста смеха, шале, зноја, па се омакне и која псовка због неке грешчице, али смо после сваке пробе напредовали.

У неком тренутку смо сазрели да уђемо у Студио Р88, у којем нас је чекала Ана Марија, сниматељ и моја драга колегиница, код које смо имали оптималне услове за ефектан финиш, у духу барзоја.

Колико дуго се спрема неко дело попут овога и да ли сте имали слична искуства, тј. генерално, каква је модерна музика данас? Да ли сте имали прилике да се сретнете са другим холандским композиторима, мислим на савремене, и где би ту могли да лоцирамо Рохана, с обзиром да сте две његове композиције имали прилику да добро простудирате?

Имам прилично искуства у извођењу дела савремених композитора, нарочито српских, наравно, а многа сам извео премијерно. У модерној класичној музици влада шареноликост, мешају се стилови, утицаји и правци.

Био сам један од организатора београдске премијере циклуса “Успомена ружа” знаменитог и афирмисаног холандског композитора Луја Андрисена.

На основу две Роханове композиције које имам на свом репертоару – “Барзој баладе” и “Rondo per Vita” за соло клавир, али и увида у комплетан његов опус (у којем преовладавају дела за клавир соло, као и камерна дела за флауту и клавир и контрабас и клавир), тврдим да је реч о квалитетном модерном ствараоцу, чија дела ни по чему не заостају за најсавременијим тенденцијама у класичној музици. 

Холандска музичка сцена, нарочито Амстердам као њено средиште, важи за један од водећих културних центара света, поготово за савремену музику.

Утолико се не могу начудити како је могуће да Холандија до сада у Рохану није препознала свог врло репрезентативног уметника, кога би требало да промовише и подржи.

Како се ноте и текст у уводу, па нарација, срећу и како сте ви то транспоновали у доживљај и дефинисали у један конкретан музички запис? Знам да је незахвално питање, али ми данас имамо једну потпуно другачију музику и сцену где узимам себи слободу да кажем, савремена музика има на леђим атешко бреме, раније славних композитора и данашњих модерних музичар којима свега неколицима аутора креира хитове. Дакле мали број људи ствара за велику публику са малим бројем уметника. Помало апсурдно, али сцена озбиљног, високо квалитетног, ауторског компоновања је скоро па маргинализована. Зато је ова прилика да нам то пренесете драгоцена, да у ову храбру продукцију укључимо и публику којој је стало, која жели квалитет.

У праву сте, сцена је другачија и интерес за савремену музику је драматично слабији него у претходним временима, да не кажем, вековима. Моје мишљење је да је за то крива концептуална уметност која се са својим експериментима инфилтрирала у класичну музику и чак однела превагу.

Остварења ових концептуалиста ретко су складна, мелодична или хармонична, што се представља као њихова предност. Не кажем, има ту истински вредних дела, али чини се да је ипак лакше осмислити оригиналан концепт него, рецимо, оригиналну лепу мелодију. Или, макар, да је за то потребан таленат другачијег типа. Зато је добар број инвентивних и најдаровитијих савременика пронашао уточиште на једном другом пољу, а притом врло уносном тржишту – у филмској музици. Они демонстрирају истинско мајсторство у компоновању музике и, нарочито, оркестрацији, зато су баш они достојни наследници Пучинија, Чајковског, Сибелијуса или Рахмањинова, а не наследници Абрамовић.

АПСОЛУТНО АУТЕНТИЧАН

Рохан ван Клустер не пише музику са предумишљајем и калкулишући; килограми његових партитура које сам држао у рукама настајале су током дугог временског периода (притом у међувремену углавном нису извођене!) из просте потребе да кроз музику изрази себе. Његово дело је стога апсолутно аутентично, а мени није потребно ништа више, авангардније, од тога.

Шта мислите да би публика могла да каже на ово дело? Да ли су код нас и у Европи оваква дела присутна? И по вама, који су уметници најближи Рохановом опусу? Ми ћемо ускоро спремати још једну композицију, па вам је слика потпунија.

Колико сам упућен, ово је једина композиција икада, на глобалном нивоу, посвећена барзојима. Проналазио сам их у прози и поезији, али не у музици. Врло сам знатижељан да видим како ће ово дело бити примљено од стране њихових власника и љубитеља, којих има у сваком кутку планете и чак сам видео да имају свој часопис. Верујем да смо њима понудили посебан садржај.

Са друге стране, имао сам прилику да сондирам мишљење осталог дела јавности на можда маленом, али можда и довољно репрезентативном, узорку који су чинили моји ближњи. Сви до једног су били знатижељни да чују чиме сам се то тако грозничаво бавио током ускршњих празника, због чега сам пропуштао излете и свечане ручкове.

Rondo per Vita

Пустио сам им неке делове снимка и сви су били пријатно изненађени, најчешће констатације биле су да је дело интересантно, сликовито, ефектно и да се осећа енергија међу музичарима. 

Већ сам споменуо да се у “Балади” чује традиција претежно руских комозитора – Рахмањинова, Корсакова и Мусоргског. Њихови утицаји нису приметни, или макар не у толикој мери, у другој Рохановој композицији коју изводим, а која је његово последње дело – “Rondo per Vita“.

Додуше, и инспирација је другачија; док је “Балада” посвећена руским барзојима, “Рондо” је посвећен Рохановој супрузи Анк, која је, и по наслову и по реалности, његов живот, инспирација, највећа подршка и прва публика. Зато у “Ронду” имамо мелодичност и осећајност које подсећају на Шопена, чују се страсни ритмови Шпаније, а штимунг подсећа на филмску музику.

Будућност модерне композиције. Где је видите, односно како је видите? Да ли верујете да би композитори попут Рохана Ван Клоостера могли донети нову младост сцени, коју никада нису напустили зарад лакшег и комотнијег пута, верујући да ће ова врста музике имати поново сусрет и нову љубав са публиком која очито постоји, али је занемарена зарад “воћа” које је надохват руке и захтева мање напора? Наиме, улагање у ову врсту музике јесте велики изазов за продуценте, али је њихова мисија да поново уједине врсне композиторе и врсне музичаре као неопходан предуслов за промену на боље. Култура и друштво изнова уједињени кроз вредност и квалитет, отварају и нашем времену могућност да буде обележено јединственом лепотом. Можда је највећа награда управо бити део те мисије. Хоћемо ли успети заједно у томе драги Миливоје, шта ви мислите?

Знате, овај пројекат је већ померио границе; Рохан је Холанђанин, Ваша база је у Италији, продукцијска кућа у Британији, Марко је првак опере у Сарајеву (Босна и Херцеговина), снимали смо у Београду (Србија), видео садржај је препуштен мајсторима из опет других места…

То је већ једна интернационална прича и ми, сасвим сигурно, вршимо макар скромни утицај на средине у којима делујемо. Верујем да је то мисија уметника, активност која га чини оствареним, испуњеним и, коначно, срећним појединцем. Ја стога и настављам, за опште и своје добро, а чињеница да на свом путу имам дивне сапутнике и саборце сразмерно појачава тај блажени осећај.

Интервју водила Валерија Бркљач, продуцент и оснивач музичке куће WebMetropolis Records.

(Visited 460 times, 1 visits today)